03. мај 2015. године | Извор: Франкфуртске вести

 

Србија гледа у амбис

 

  

У Србији је борба против корупције годинама, ако не и одувек, део политичког маркетинга, а не истинског настојања политичких елита да јој се супротставе и обуздају је, и у том смислу се актуелна власт суштински ни по чему не разликује од претходника, објашњава за "Вести" Драган Добрашиновић зашто је Србија прилично високо позиционирана на светској листи најкорумпиранијих земаља. Он тврди да су корупционаши наследили комплетну инфраструктуру на чијој је изградњи претходна власт предано радила, а коју одржава и садашња власт.
 

Добрашиновић упозорава на један "мали" проблем, а он се састоји у томе што сваки од путева и путељака коруптивне мреже ову земљу води равно у амбис.
 

Како тумачите најаве премијера Александра Вучића да ће се оштро обрачунати са овом пошасти?
 

- Да су стварне намере премијера и Владе, држава би била посвећена изградњи институција, а не њиховом рушењу и обесмишљавању, створила би услове за успостављање независног судства, а не за његово поновно понижавање и потчињавање. Казнила би све уплетене у корупцију, уместо да им опрашта и тиме их охрабрује. Све у свему, што се такозване политичке елите тиче, борба против корупције је само реч, и ништа више.
 

У којој друштвеној области је најизраженије черупање државе и грађана?
 

- У питању је мртва трка, тешко да би и после фото-финиша било неспорно ко је победник. Јавне набавке, државна помоћ, субвенције јавним предузећима и фирмама у такозваном реструктурирању, политичка запошљавања, додела буџетских средстава медијима у замену за прећуткивање праве и креирање алтернативне истине, фаворити су и у овом циклусу игара без граница. Са овако структурисаном политичком класом, вођеном похлепом и сујетом и ослобођеном елементарног осећаја за јавно добро и потребе грађана, нема решења ни излаза у корист друштва. Ову политичку платформу, која је узрок свих наших невоља, није могуће поправити. Мора се срушити уз тресак и завршити у прашини, или ће у прашини и блату завршити цело наше друштво.
 

Како изаћи на крај са корупцијом?
 

- Ново и другачије разумевање политике као друштвене делатности усмерене ка добробити грађана, нов однос према јавном добру као суштини бављења политиком, нове организације и странке, једини су излаз из бесмисла у којем пропада и Србија и све вредно у њој.
 

Држава само на јавним набавкама изгуби више од пола милиона евра годишње. Где се и како краде?
 

- Краде се где за то постоји прилика, где нема контроле нити казни за похлепне политичаре и њихове бескрупулозне бизнис партнере, а очито је нема скоро нигде. Од локалног до националног нивоа, јавни ресурси се нелегално преливају у приватне руке. Од изградње дечјих игралишта, обданишта, болница, школа, путева, мостова, железничких станица, преко прибављања преплаћених софтвера, сајтова, бесмисленог рекламирања јавних предузећа и министарстава у медијима, тајних уговора са маркетиншким агенцијама, до пљачкашког похода тајкуна на државне банке.
 

Обелоданили сте недавно да је челник Србијагаса Душан Бајатовић потрошио четврт милиона евра за софтвер.
 

- Изгледа да је то један од најелегантнијих механизама за преливање средстава из јавних фондова у руке приватних "предузетника". Наручиоци и извођачи "радова" рачунају са ниским нивоом информатичке писмености грађана. Било би добро да се тужилаштво, које ће урадити све да не уради ништа, осим набавке конкретног софтвера које је Србијагас платио преко 250.000 евра, позабави и другим софтверским наруџбинама од београдске фирме блиске врху социјалиста. Претпостављам да би резултати озбиљне истраге шокантно деловали на јавност.
 

Како се злоупотребљавају јавне набавке?
 

- Нетранспарентни послови са арапским пријатељима, противзаконито спроведена јавна набавка услуга и радова на реконструкцији београдске железничке станице Прокоп, криминална набавка услуга градског превоза у Нишу, па лекова од стране државних апотека уз примену недозвољеног критеријума (попуст који добија купац у зависности од рока плаћања), пљачкашке набавке медицинске опреме. Неки од механизама бескрупулозне пљачке грађана Србије су међудржавни споразуми на штету државе, јавно-приватна партнерства на штету јавног партнера.
 

Можете ли да наведете још таквих примера?
 

- Министарство на чијем је челу био Оливер Дулић, незавршен сајт најпримитивнијег дизајна платило је 25.000 евра, а услугу архивирања и складиштења електронске поште преко 30.000 евра. Коалиција је јуна 2011. поставила питање какав је то софтвер који кошта више од милион евра. Из Министарства пољопривреде, на чијем је челу у време набавке био Саша Драгин, никада није стигао одговор. Бајатовићу су технолошке иновације такође драге, нарочито ако су плаћене туђим новцем и далеко изнад тржишне цене.
 

Због чега се упорно гледа кроз прсте тајкунима који су највећи порески дужници?
 

- Они који у нормалној тржишној утакмици не би могли да зараде ни за воду, захваљујући симбиози са корумпираним политичарима постали су сувласници Србије. Они који су све стекли на привилегијама и монополима, и све им је дозвољено осим авантуристичке нелојалности политичким лидерима.
 

Зашто се опорезивање естраде претворило у бурлеску?
 

- У земљи која је, вољом политичара и безвољношћу анестезираних грађана, претворена у вашариште, већ дуго је на репертоару приземан, апсурдан и недостојан лумперај, посвећен обесмишљавању свега што је нормално и здраво, укључујући и сам живот. Тако су обрисане границе између политике и естраде, естраде и криминала, криминала и спорта, спорта и политике. Само у таквом зачараном кругу пропасти друштва, твит народне певачице, са образовањем и манирима кафанске чистачице, има већу тежину од мишљења универзитетског професора, писца, режисера, лекара. Уосталом, избори су увек близу, а неко на предизборном митингу треба и да запева.